-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Fran­cu­zi su da­nas po­no­vo na bi­ra­li­šti­ma, sa­mo dvi­je ne­dje­lje po­što su me­đu 11 pre­ten­de­na­ta za use­lje­nje u Je­li­sej­sku pa­la­tu, za ko­na­čan ob­ra­čun u dru­gom kru­gu pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra, oda­bra­li dva kan­di­da­ta. Da­nas da­kle bi­ra­ju iz­me­đu Ema­nu­e­la Ma­kro­na i Ma­rin Le Pen.
Su­de­ći po iz­bor­nim kla­di­o­ni­ca­ma i son­da­ža­ma bi­rač­kog ras­po­lo­že­nja, po­bjed­nik će bi­ti Ma­kron (za­vr­šna prog­no­za je bi­la 63:37 u nje­go­vu ko­rist). Ali, ovo ne tre­ba uzi­ma­ti zdra­vo za go­to­vo, pri­je sve­ga zbog iz­ne­na­đe­nja ko­ja su u ovom po­gle­du la­ni pri­re­di­li bri­tan­ski re­fe­ren­dum o (ne)iz­la­sku iz EU i pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri u SAD ko­ji su iz­nje­dri­li Do­nal­da Tram­pa. Opet tre­ba ima­ti u vi­du sta­ro pra­vi­lo da je sve ne­mo­gu­će dok ne po­sta­ne mo­gu­će.
Fak­to­ri iz­ne­na­đe­nja mo­gli bi da bu­du ,,bi­je­li li­sti­ći” – u pr­vom kru­gu bi­lo ih je re­kord­nih 660.000 - ali i si­tu­a­ci­ja (ne baš te­ško za­mi­sli­va) da pri­lič­no Fran­cu­za od­lu­či da da­nas ne iza­đe iz ku­će, a ako iza­đu da bi­ra­li­šta za­o­bi­đu, iz pro­stog raz­lo­ga što im se ne svi­đa ni­je­dan kan­di­dat.
Po pr­vi put u isto­ri­ji Pe­te re­pu­bli­ke (ko­ja je po­če­la 1958.) u dru­gom kru­gu, ko­ji je ta­mo po­stao tra­di­ci­ja i pra­vi­lo, ne­će uče­stvo­va­ti kan­di­da­ti dvi­je naj­ve­će par­ti­je, re­pu­bli­kan­ske (de­go­li­stič­ke) i so­ci­ja­li­stič­ke. Eli­mi­ni­sa­ni su u pr­vom kru­gu, kao glas pro­te­sta pro­tiv svu­gdje neo­mi­lje­nog ,,esta­bli­šmen­ta”.
U ova­kvom kon­tek­stu, da­na­šnji iz­bo­ri su mo­žda va­žni­ji za Evro­pu ne­go za Fran­cu­sku. Pre­o­vla­đu­ju­će uvje­re­nje je da fran­cu­ski bi­ra­či u svo­jim ru­ka­ma da­nas ima­ju ključ za dvo­je vra­ta, od ko­jih jed­na vo­de opo­rav­ku EU, a dru­ga ka nje­nom sa­mo­u­ni­šte­nju. Što zna­či da u Bri­se­lu i dru­gim cen­tri­ma u ko­ji­ma je evro- en­tu­zi­ja­zam ja­či od evro- skep­ti­ci­zma, dr­že pal­če­ve da po­bi­je­di Ma­kron.
Ma­kron, biv­ši ban­kar, naj­mla­đi (39) uče­snik u pred­sjed­nič­koj tr­ci, po­li­tič­ki de­bi­tant (na­krat­ko mi­ni­star eko­no­mi­je u vla­di so­ci­ja­li­sta bio je kao eks­pert) je ,,cen­tri­sta”, što zna­či da je na ekvi­di­stan­ci i od li­je­vog i od de­snog kri­la fran­cu­ske po­li­ti­ke, te da je pod­jed­na­ko (ne)pri­hva­tljiv i za­go­vor­ni­ci­ma sta­tus kvoa i po­bor­ni­ci­ma pro­mje­na. Nu­di da­kle sred­nji put, pa je di­le­ma da li će to bi­ti do­volj­na bra­na po­pu­li­stič­ko-de­ma­go­škom ta­la­su ko­ji je već na­nio ne­mjer­lji­vu šte­tu Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji i Ame­ri­ci.
Ima sva­ka­ko isti­ne u uvje­re­nju da će Fran­cu­zi od­re­di­ti sud­bi­nu evrop­skog uje­di­nja­va­nja, s ob­zi­rom na to da je EU ne­za­mi­sli­va bez Fran­cu­ske (i nje­ne oso­vi­ne sa Nje­mač­kom), ali i da je bez per­spek­ti­ve ako dvo­go­di­šnji pro­ces raz­vo­da sa Ve­li­kom Bri­ta­ni­jom ne is­ko­ri­sti za unu­tra­šnju re­for­mu i pro­mje­nu imi­dža svo­je aro­gant­ne i bez­o­sje­ćaj­ne bi­ro­kra­ti­je.
Fran­cu­ska je do­sad, sa svo­jim rad­nim pra­vom i so­ci­jal­nom za­šti­tom, bi­la mo­del za ugle­da­nje i nje­na sred­nja kla­sa je ma­nje od dru­gih ugro­že­na glo­ba­li­za­ci­jom i sve bez­du­šni­jim ka­pi­ta­li­zmom. Ali, ni ona ni­je bi­la imu­na na ras­tu­ći strah od stra­na­ca ko­ji su do­ni­je­li mi­grant­ski zbje­go­vi bez pre­se­da­na, a po­go­to­vo od islam­skog ra­di­ka­li­zma, ko­ji je svo­je na­ka­zno li­ce po­ka­zao i te­ro­ri­stič­kim di­ver­zi­ja­ma na uli­ca­ma nje­nih gra­do­va.
Ima još je­dan ve­li­ki pro­blem: iako je nje­na eko­no­mi­ja pro­duk­tiv­na i kon­ku­rent­na, ni­je uspje­la da po­vra­ti di­na­mi­zam ko­ji je ubi­jen ve­li­kom kri­zom iz 2008., a po­go­to­vo ne uspi­je­va da sma­nji ne­za­po­sle­nost ko­ja tvr­do­gla­vo op­sta­je na oko 10 od­sto (dok se ta­mo gdje je po­me­nu­ta kri­za ge­ne­ri­sa­na, u Ame­ri­ci, sti­glo do go­to­vo pu­ne za­po­sle­no­sti). Raz­lo­ga za po­bu­nu pro­tiv po­sto­je­ćeg po­ret­ka da­kle ima, ali da li je Ma­kron pra­vi vo­đa tog ustan­ka?
Kao no­vo, ha­ri­zma­tič­no li­ce i do­bar go­vor­nik, on je­ste u fran­cu­sku po­li­ti­ku unio pri­lič­nu do­zu svje­ži­ne (slič­nu onoj ko­ju je svo­je­vre­me­no na ame­rič­ku sce­nu unio Ba­rak Oba­ma), ali za mno­ge je – a po­naj­vi­še za ra­di­kal­ni­je lje­vi­ča­re i mla­de – i da­lje ,,ban­kar” i ,,slu­ga glo­bal­nog ka­pi­ta­li­zma”.
Oko Ma­rin Le Pen ne­ma, me­đu­tim, ta­kvih di­le­ma: ona je to što je­ste: ra­di­kal­ni de­sni­čar. Ubla­ži­la je fa­ši­stič­ke pri­mje­se ko­jih je bi­lo u po­li­ti­ci nje­nog oca, osni­va­ča Na­ci­o­nal­nog fron­ta, ali ono za šta se za­la­že i da­lje ima do­volj­no ne­pri­hva­tlji­vog za ve­ći­nu pri­stoj­nih (da ne ka­že­mo ,,umje­re­nih”) Fran­cu­za.
Oni su, da­kle, na po­te­zu, ma­da, čak i da, ka­sno no­ćas, odah­ne­mo kad pre­bro­ja­va­nje po­ka­že da je po­bi­je­dio Ma­kron, ne pre­sta­ju svi pro­ble­mi – ne­ki, na­pro­tiv, tek po­či­nju.
Fran­cu­zi, na­i­me, već sle­de­ćeg mje­se­ca po­no­vo iz­la­ze na iz­bo­re, da bi iza­bra­li Na­ci­o­nal­nu skup­šti­nu. Zbog iz­bor­nog si­ste­ma i ve­li­kog bro­ja iz­bor­nih je­di­ni­ca (577) dvi­je naj­ve­će par­ti­je će bi­ti glav­ni ak­te­ri, što zna­či da bi Ma­kron mo­gao da do­bi­je ,,ja­kog” pre­mi­je­ra – bi­lo re­pu­bli­kan­ca, bi­lo so­ci­ja­li­stu, s ko­jim bi mo­rao da ko­ha­bi­ti­ra (”ko­ha­bi­ta­ci­ja”, si­tu­a­ci­ja u ko­joj je pred­sjed­nik iz jed­ne, a pre­mi­jer iz dru­ge par­ti­je, fran­cu­ski je izum). Da, u naj­go­rem slu­ča­ju, po­sta­ne sa­mo ukras u Je­li­sej­skoj pa­la­ti. Ali o tom- po­tom, kad vi­di­mo šta će ,,fran­cu­ski ključ” ot­klju­ča­ti ili za­klju­ča­ti.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)